View allAll Photos Tagged CRE
Este año he tenido ocasión de salir un par de veces a intentar fotografiar la flor de los almendros que en esta época florecen por nuestra ciudad. No estoy 100% satisfecho, pero creo que alguna toma se puede salvar. Al final los días han ido tirando a peor, y el aire, pero sobre todo la luz, no ha acompañado, y no veo colmados mis deseos.
Hacer fotos a las flores de los almendros es armarse de paciencia, esperar trescientos cincuenta días para luego emborracharte de belleza. Si hay una estampa deseada para mi ciudad, la de la primavera con sus almendros es una de ellas. Las otras podrían ser con nieve, que aún es más difícil de conseguir, y esos mágicos atardeceres que nos deleita ese cielo tan maravilloso del que disfrutamos.
Esta vez, ya os digo, he contado con mala luz, y el viento me ha fastidiado bastante, pues las diminutas ramas son endiabladamente juguetonas en cuanto eolo hace acto de presencia.
Esta ramita, concretamente, está situada nada más empezar la calle río Estenilla, justo al lado de la rotonda de la carretera.
www.google.es/maps/@39.865965,-3.957502,3a,75y,221.57h,83...
Los días de sol "meloso" es una delicia girar la rotonda y encontrarte estos tres árboles preñados de flores rosas... hermosa estampa.
Las flores son una de las bellezas más efímeras que conocemos, pero aun con eso, siempre estamos deseosos de verlas y disfrutarlas, aunque sea por tan corto espacio de tiempo. La primavera ya llega, y con ella toda la explosión de luz, color y olor en los campos y los jardines. Dentro de quince días, no reconoceremos estos árbloes, mudarán las flores por las hojas verdes, para luego, en una liturgia tantas veces puesta en escena, volverse desnudos hasta el año que viene.
Y la vida... mi vida es ahora mismo la amargura de la paciencia, el dolor del silencio, de callar para no estropear nada... me encuentro desnudo como el almendro en noviembre, mis flores marchitaron hace tres años ya... pero albergo la tibia esperanza de que, aunque sea al final de mi existencia, de mis muchos días amargos que me queden por vivir, pueda disfrutar de nuevo, al lado de quien amo, de los dulces frutos que llevo dentro, y colmarla con las flores que en mi corazón habitan.
Besos.
STOP.
Les directions sont tracées, les choix verrouillés.
On t’indique où aller, mais jamais pourquoi.
Les panneaux crient, les flèches ordonnent.
Obéis. Suit le tracé. Reste sur les rails.
Mais une voiture bifurque.
Une anomalie dans l’engrenage, une brèche dans l’algorithme.
Regarde bien.
Le système veut te contenir, mais il ne sait pas gérer l’imprévu.
Le véritable chemin n’est pas imposé. Il est créé.
2025. On t’attend là où tu devrais être. Mais où veux-tu aller ?
Los Reyes por fin me han traído el caballo que llevaba años pidiendo... pero creo que me va pequeño...
Camp de concentration d' Auschwitz.
C'est le le plus grand complexe concentrationnaire du Troisième Reich.,
Le camp de concentration, dirigé par les SS, est créé le 27 avril 1940 à l'initiative de Heinrich Himmler1 ; il est complété par un camp d’extermination et par un second camp de concentration destiné au travail forcé.
En cinq ans, plus d’un million cent mille hommes, femmes et enfants meurent à Auschwitz, dont 900 000 le jour même de leur arrivée, en général par train. 90 % des victimes étaient juives, soit environ un million. Les victimes, de ce que les nazis appelèrent la « Solution finale », furent assassinées dans les chambres à gaz ou parfois par arme à feu, mais elles moururent aussi de maladies, de malnutrition, de mauvais traitements ou d'expériences médicales.
La visite est pénible tant les lieux sont encore emprunt de l'horreur de la barbarie Nazie.
Cres Island lies in the Kvarner Gulf off the E coast of the large peninsula of Istra in Croatia, between the peninsula and the islands of Krk and Rab.
- Le Bali Bird Park est une attraction touristique de Bali. Il est situé dans la régence de Gianyar et a une superficie de 2 000 mètres carrés. Le parc abrite plus de 1 300 oiseaux représentant plus de 250 espèces dans une volière fermée.
- Le Bali Bird Park a pour objectif de devenir un « centre d’excellence » pour la reproduction des oiseaux de paradis et des étourneaux de Bali. De nombreux oiseaux nichent dans le parc tout au long de l’année.
Le parc a été aménagé de manière à créer des habitats naturels. Il abrite une collection botanique diversifiée, avec 52 espèces différentes de palmiers, des arbres fruitiers rares de la jungle, des cycadales, des bambous et des cactus. Trois lacs du parc abritent diverses espèces d'oiseaux aquatiques. Il existe 60 enclos à oiseaux avec des habitats pour abriter la collection.
- Merci pour vos passages sur les vues, favoris et commentaires.
- Thanks all for the views, favs and comments, very appreciated.
- Mes vidéos ICI : www.youtube.com/@Poulbeau19/videos
Escritora, política y defensora de los derechos de la mujer en España. Creó la Unión Republicana Femenina y fue una de las principales impulsoras del sufragio femenino en España, logrado en 1931, y ejercido por primera vez por las mujeres en las elecciones de 1933. Tuvo que huir de España a causa de la guerra civil. Murió exiliada en Suiza.
Tras proclamarse la Segunda República, Clara Campoamor fue elegida diputada por la circunscripción de la ciudad de Madrid en las elecciones de 19317 (entonces las mujeres podían ser elegidas, pero no ser electoras) por el Partido Radical8, al que se había afiliado por haberse proclamado éste "republicano, liberal, laico y democrático", constantes de su propio ideario político.
Al estallar la guerra civil se exilió y en 1937 publicó en París La revolución española vista por una republicana, donde narró su experiencia en Madrid, mostrándose muy crítica con el comportamiento de los republicanos. Vivió una década en Buenos Aires donde se ganó la vida traduciendo, dando conferencias y escribiendo biografías (Concepción Arenal, Sor Juana Inés de la Cruz, Quevedo). Intentó regresar a España a fines de la década de 1940, pero desistió al conocer la noticia de que estaba procesada por su pertenencia a una logia masónica.
I did this illustration for an article related with design for retail, I like how it looks! you can see it at Create Magazine new issue (march-april-07)
© All rights reserved. Use without permission is illegal.
La zona, posta a metà strada tra la montagna e la pianura e punto di passaggio per raggiungere il Friuli, fu da sempre un sito strategico. Attorno al X secolo fu eretta una fortezza controllata dai vescovi di Belluno, ma di probabili origini romane. Lo stesso toponimo sembra derivare dal latino cuniculus indicante i passaggi sotterranei del castello[6].
Conegliano "nacque" però nel XII secolo, quando un gruppo di famiglie nobili si organizzò creando un governo di tipo comunale attorno alla bastia, con la conseguente formazione di un borgo. Il Castello di Conegliano rimase sempre il centro del potere, sia civile (con la sede della podesteria) che religioso (con la collegiata di San Leonardo). Le attività artigianali ed agricole furono incentivate dalla fondazione di numerosi monasteri: Santa Maria in Mater Domini (1231), il convento dei Padri Umiliati di San Polo (1316), Sant'Antonio, San Francesco dei Frati Minori (1231), per non parlare degli ospizi e delle congregazioni di laici.
Con il sanguinoso assalto del 1153, Conegliano fu però subito sottomessa al comune di Treviso che ne potenziò le difese, ricostruendo il castello, vista la posizione chiave verso il Friuli con i domini del Patriarcato di Aquileia. La cittadina seguì le sorti della Marca e passò agli Ezzelini e agli Scaligeri, che la munirono di nuove fortificazioni. Anche con la Repubblica di Venezia, a cui Treviso passò nel 1337, e la breve parentesi dei Carraresi (1384-1388) l'opera fu continuata e venne innalzata una cinta muraria che racchiudesse il borgo. I lavori di fortificazione e di ampliamento si protrassero anche nei secoli successivi, nonostante il rovinoso attacco degli Ungari del 1411. Il paese si abbellì anche di palazzi signorili e istituzionali ma la decadenza si fece sentire già dopo la guerra della Lega di Cambrai.
Nel Settecento il castello, già da tempo in rovina, fu in gran parte demolito per fornire materiale di recupero utile alle nuove costruzioni, tra cui il Palazzo Comunale (1744).
Come tutto il Veneto, la città passò a Napoleone e infine agli Austriaci che ne svilupparono l'economia e le infrastrutture. Con la costruzione della Strada Maestra d'Italia e della ferrovia (1858) il centro vitale del paese si spostò più a sud, attorno alla stazione. Nel 1866 passò con tutto il Veneto al Regno d'Italia. Nel 1917, dopo la Disfatta di Caporetto, Conegliano fu occupata dagli Imperi Centrali e subì notevoli danni. La città riuscì successivamente a risollevarsi grazie alle ferventi attività economiche (prodotti caseari, vinicoli, officine meccaniche ecc.).
it.wikipedia.org/wiki/Conegliano
PhotoAwardsCounter
Click here to see the awards count for this photo. (?)
Bueno creo que no hace falta que os diga de que se trata esta serie, sois todos muy listos!!!!
Un lugar precioso, eso si te clavan 8 eurazos por persona a la entrada y tampoco es para tanto, se ve en media hora, pero bueno una vez en la vida hay que verlo, es historia la nuestra.
Siento teneros tan abandonados pero ando muy escasa de tiempo, demasiado y mis obligaciones no me permiten estar por aqui más amenudo,ya vendrán tiempos mejores, o por lo menos eso espero!!!
L’histoire commence à la fin des années 70, au cœur de la Vallée des Fées, lorsque 2 beaux-frères, Pierre Gobron et Chris Bauweraerts, décident de créer leur propre bière et ce, dans le garage de la belle-mère de Chris. Avec le peu d’argent dont ils disposaient à l’époque, ils entament ce que les fans de la brasserie appellent la « Chouffe Story ». Le 1er brassin est produit le 27 août 1982 et compte 49 litres.
Au départ considérée comme un hobby, la brasserie d’Achouffe connaît un développement tel que les beaux-frères décident de racheter la ferme dans laquelle ils brassaient depuis 4 ans et se lancent l’un après l’autre à plein temps dans l’aventure en 1986.
En 1992, 10 ans plus tard, la production est passée de 3 400 hectolitres à 5 000 hectolitres par an. La brasserie avait investi dans une nouvelle salle de brassage afin de passer de 22 hectolitres à 70 hectolitres par brassin. À l’époque, la brasserie d’Achouffe produisait uniquement des grandes bouteilles de 75cl et “petits” fûts de 20L de La Chouffe et Mc Chouffe. Ce n’est qu’en mai 2009 que les bouteilles de 33cl apparurent.
LA CHOUFFE révèle en bouche des notes d’agrumes, suivies d’une touche rafraîchissante, agréablement épicée, lui conférant une grande légèreté. Cette bière dorée, au goût légèrement houblonné, a été la toute première à sortir des cuves de la Brasserie d’Achouffe, il y a 40 ans. Depuis lors, ses saveurs uniques, récompensées par plusieurs prix, ont conquis les amateurs du monde entier !
The story begins at the end of the 70s, in the heart of the Vallée des Fées, when 2 brothers-in-law, Pierre Gobron and Chris Bauweraerts, decided to create their own beer in Chris's mother-in-law's garage. With the little money they had at the time, they began what fans of the brewery call the "Chouffe Story". The first brew was produced on August 27, 1982 and contained 49 liters.
Initially considered a hobby, the Achouffe brewery grew so much that the brothers-in-law decided to buy the farm where they had been brewing for 4 years and launched themselves one after the other full-time into the adventure in 1986.
In 1992, 10 years later, production had increased from 3,400 hectoliters to 5,000 hectoliters per year. The brewery had invested in a new brewing room in order to go from 22 hectoliters to 70 hectoliters per brew. At the time, the Achouffe brewery only produced large 75cl bottles and “small” 20L barrels of La Chouffe and Mc Chouffe. It was not until May 2009 that 33cl bottles appeared. LA CHOUFFE reveals citrus notes on the palate, followed by a refreshing, pleasantly spicy touch, giving it a great lightness. This golden beer, with a slightly hoppy taste, was the very first to come out of the vats of the Brasserie d’Achouffe, 40 years ago. Since then, its unique flavors, rewarded with several awards, have conquered amateurs around the world!
Dicen que el pastor aleman es por excelencia el mejor perro policia, pues aqui tenemos a aran que se lo cree todo y esta buscando a rex...
--
porfavor no uses mis fotos, si estas interesado en alguna ponte en contacto conmigo.
Please don't use my pics.If you are interested in this pic contact me.
email: rugercm@gmail.com
flickriver.com/photos/javier1949/popular-interesting/
Sede de la SGAE en Santiago de Compostela
Rúa das Salvadas 2, Finca Simeón, Parque de Vista Alegre. Santiago de Compostela
ARQUITECTO: Antón García-Abril -Ensamble Studio- Proyecto 2005 Construcción 2006-08
Tras la inauguración de la Escuela de Altos Estudios Musicales en la Finca Simeón, Antón García Abril y el Ensamble Estudio recibieron el encargo de proyectar y construir, en el mismo recinto, la nueva sede en Galicia de la Sociedad General de Autores de España. La nueva sede compostelana de la SGAE es un ejercicio arquitectónico de alto riesgo, cuyo resultado construido ofrece toda una lección de las posibilidades significativas y sensoriales de la arquitectura contemporánea. La concepción arquitectónica del edificio es fiel al espíritu de la ciudad de Santiago, al desarrollo de una identidad singular y un diálogo con la historia y la memoria del lugar, así como una estrecha relación con el lenguaje contemporáneo. La parcela es bastante conflictiva, al estar ubicada al borde del parque de Vista Alegre, obliga a tomar una decisión trascendental: generar una transición entre la calle y el parque, o un muro que separe ambos. Se adopta la segunda opción, y se lleva ese carácter de muro a ambos lados de la edificación.
Ocupa una superficie de 4000 m2 y consta de cuatro áreas funcionales: Formación con diversas aulas; Administrativa con oficinas; Difusión con un auditorio con un aforo de 200 butacas y laboratorio de audio y vídeo digital, un estudio de grabación y un plató multiusos; y finalmente un espacio dedicado a la Exhibición y a la promoción. Organiza su programa en un sistema espacial complejo, definido por dos planos curvados dispuestos en paralelo, el de vidrio impreso que sigue la alineación de la calle, y el de las moles pétreas, que se presenta al interior de la finca, entre los que se dispone una fina membrana perfectamente tensa. Entre este plano interior y la piel de vidrio se dispone todo el programa menudo de despachos y áreas administrativas. Entre el mismo plano y la fachada de grandes piedras se abre en toda la altura y longitud del edificio un gran vestíbulo-pasillo de acceso. El auditorio, los espacios de formación y los laboratorios se disponen en el volumen bajo rasante en la finca y abiertos hacia la rúa das Salvadas.
El edificio presenta el enfrentamiento de tres muros que corren a lo largo de un espacio longitudinal. Un muro de piedra cóncavo mirando al jardín interior de la finca, una pared interior plana hecha de fundas de CD, y una pared convexa de cristal translúcido a la calle, sobre la alineación exterior de la finca. Todos ellos trabajan como filtros de las distintas situaciones urbanas delimitar y organizar el programa en franjas funcionales. La pared interior, construida con 500.000 carátulas de CD, es un plano situado en medio de los elementos exteriores curvos, muro de piedra y pared de cristal. La pared de cristal transparente ofrece un rostro discreto a la calle, el control de la luz y las vistas de los espacios según su actividad y necesidades. Su composición material y calidad lo hacen aparecer como una ventana de cristal con diferentes grados de transparencia, una pared hecha de luz y color, en claro contraste con la pared de piedra del lado contrario, al interior de la finca, formada con gigantescas piezas de granito apenas elaboradas. Cada una de las piedras irregulares que construyen ese muro pesa unas 22 toneladas y mide alrededor de 2 m de altura por 0'2 m de ancho y 1,60 m de fondo, en posición inestable, quedan engarzadas en una estructura metálica calada. Se ha buscado ligar la tradición gallega del uso de la piedra desde un lenguaje muy contemporáneo, utilizando losas de piedra apilada para crear un espacio intermedio con luz filtrada, buscando la abstracción de un muro en Galicia: mampuestos de granito colocados a hueso. El muro adquiere un carácter agresivo y refleja la fuerza del material, evocando la belleza y poética de las construcciones megalíticas.
arquitecturaespectacular.blogspot.com.es/2010/06/sede-de-...
www.santiagoturismo.com/programadores-culturais/sede-sgae
www.santiagoturismo.com/arquitecturas-de-autor/470
compostimes.com/2012/12/arquitectura-en-compostela-sede-d...
Lake Vrana (Croatian: Vransko jezero), in the centre of Cres island, is a fresh water lake, 1.5 km wide and about 4.8 km long. The town of Cres has been supplied with drinking water from the lake since 1953, and the towns of Mali and Veli Lošinj received their supplies ten years later. It was thought at one time that the water in the lake was linked to some mainland source by underground streams, but it has since been established that in fact it originates from the atmosphere.
The lake is one of cryptodepression characteristics. It was formed by very heavy tectonic movements along a longitudinal relaxation fault which now contains 220 million m3 of fresh water. Comprising an area of 5.8 square kilometres (2.2 sq mi), the depression reaches a depth of around 60 m below the sea level, but its surface lies about 14 m above it, oscillating by about half a metre, meaning the maximum depth is 74 metres (243 ft). It is surrounded by mountains like the 483 m high Mont Elmo and Mount Perskra of 429 m.
The lake contains pike, tench and carp. There are also eels, but their origin is still unclear.
---------------------------------
Myth of Lake Vrana
There is a local legend that there is a castle under the lake. According to the legend, a rich sister who lived in the castle would not give her much poorer sister money or food. As a result, she was punished by having her castle flooded during a severe thunderstorm which caused Lake Vrana to be created. The story goes on to tell that on some windy days, if one is to listen very carefully the tower bells can still be heard ringing to this day.
----------------------------------------------------------------
Jezero slatke vode usred
Jadranskog mora
Vransko jezero na otoku Cresu
Srećko Božićević, Zagreb
Između stotinjak jadranskih otoka, otok Cres se svojom površinom, razvedenošću obale i visinom svog otočnog grebena nalazi na samom vrhu. S površinom od 404,33 km2 on je po tome drugi otok na Jadra-nu. S dužinom od 24,7 km svoje obale on je po tome treći jadranski otok. Visina otočnog grebena iznosi 648 m iznad razine mora i po njoj je otok Cres takoder drugi među jadranskim otocima. Dužina tog otoka izmedu njegove najsje-vemije i najjužnije točke iznosi 65,6 km, dok mu Širina varira od 2 do 11,2 km.
Uz brojne morfološke osobitosti visokih hridina i niskog zarav-njenog dijela kao posebna hidrogeološka rijetkost svakako je postojatnje VRANSKOG JEZERA u središnjem dijelu otoka. Taj ve-liki bazen pitke vode dug je oko 5,5 km sa širinom od 1,5 km. Razina vode jezera varira od 12,8 m do 16 m iznad razine mora ovis-no o hidrološkom režimu dotje-canja vode (a vjerojatno i istjeca-nja!). Najniža izmjerena točka u jezeru je 84 m ispod razine mora i po tome se ono ubraja u krip-todepresije.
Život tog jezera protjecao je vje-kovima svojim ustaljenim ritmom u kraškoj pustoši tog otoka bez ikakvih ljudskih intervencija. Prije više od jednog desetljeća sve jače turistički razvijeno područje či-tavog Cresa i njegovog nastavka otoka Lošinja osjeća sve veću po-trebu za stalnom i dovoljnom količinom pitke vode. Izlaz za tom potrebom nalazi se u prirodnoj akumulaciji slatke vode Vranskog jezera. Uz izgrađenu vodovodnu mrežu i početno postrojenje ma-njeg kapaciteta potrebe se po-većavaju i čovjek zadire i većim gradevinskim zahvatima očito sve bezobzimije na taj jedini izvor to-liko potrebne vode, koji ipak nije nepresušan. Unazad nekoliko go-dina razina jezera počela se nagío snižavati i pojavila se opasnost daljnje sigurnosti koliko samog opskrbljivanja, toliko i daljnjeg života - biljnog i životinjskog u sa-mom jezeru i neposredno uz njega. Uz brojna postavljena pitanja, dvojbe, optuživanja i samo dava-nje odgovora kretalo se sa granica spekulacija do nepoznatih i ne-dokazanih činjenica. Na kraju svih dvojbi odgovor se potražio u jed-nom sustavnom i multidiscipli-narnom istraživanju, opažanju i praćenju uočenih i postojećih promjena. Uz pomoć stručnjaka i modemih instrumenata prati se i promatra sve što bi moglo dati od-govor na nastalu promjenu i po-moći stanovnicima tog otoka da što je moguće više upoznaju ćudi i "ponašanje" ovog svakako jedin-stvenog jezera na području našeg krasa.
Uz pomoć dobivenih sredstava Svjetske banke uz jezero i na nje-mu našle su se brojne ekipe is-traživača.
Koliko je poznato za sada su završena "Preliminarna ihtiološka istraživanja Vranskog jezera" koja su se pozabavila ribljim svijetom jezera. Uz to su izvršena točna aerofotogrametrijska snimanja površine i neposredne okolice jezera, izvedena su ponovna ba-timetrijska mjerenja dubine vode, a sustavno se vrše meteorološka i hidrološka opažanja.
Sada su u tijeku vrlo detaljna geološka i geofizička istraživanja koja imaju zadatak da se svi po-stojeći geološki podaci o vrstama i starosti stijena što izgrađuju okolicu jezera dopune vrlo pre-ciznim i brojnim mjerenjima tek-tonskih elemenata, ne bi li se pokušao potražiti što točniji odgo-vor, kako o nastanku jezera kao morfološke forme u tom vrlo kraškom prostoru, te da se otkriju eventualni putevi otjecanja, odnosno poniranja vode iz slatko-vodne akumulacije u smjeru nedaleke morske obale. Na realizaciji tih istraživanja rade već duže vrijeme inž. Darko Ivičić i dr. Karlo Braun s ekipom suradnika iz zagrebačkog Instituta za geološka istraživanja određujući mjesta gdje će započeti prospektorska bušenja i trasiranje otkrivenih ili pret-postavljenih smjerova otjecanja vode iz jezera.
Još jedna zagonetka u području našeg krasa polagano će prestati biti tajna i nepoznanica kako za običnog creskog pastira tako i za najinformiranijeg stručnjaka.
Ekološki glasnik, 9-10, 1990, str 24 DISK 0606
------------------------------------------------
Vransko jezero na Cresu golema prirodna “Šterna”
NIKOLA STRAŽIČIĆ
Svakom putniku koji prvi put prolazi cestom Cres -Osor-Mali Lošinj zastane dah kad nadomak sela Vrane, najednom i neočekivano, u dubokoj udolini impozantnih dimenzija ugleda tirkiznoplavu površinu Vranskog jezera, koja u sivilu krškog okoliša - nalikuje na fatamorganu. I svakome se u tom času i nehotice nameće barem neko od pitanja: koje je to jezero i zašto se tako naziva; kako može opstati na krševitom otoku - nasred Kvarnera; ot-kuda tolika količïna vode i da li je slana kad je uokolo otoka more; koliko je jezero duboko i kakav je odnos je-zerske i morske razine; može li se prići jezeru i kakvu korist ono donosi otočnom stanovništvu? Pokušajmo ukratko odgovoriti na ta pitanja!
Ime jezera
Prvi opis Vranskog jezera potječe od A. Fortisa (1771) koji, u svom djelu pisanom na talijanskom jeziku (Saggio d'osservazioni sopra l'isola di Cherso ed Ossero) i objavlje-nom u Veneciji, korektno i ispravno navodi izvorni naziv - Jezero, kako ga jedino i danas nazivaju stanovnìci okol-nih otočnih naselja. Jednako postupaju i brojni autori u prošlom stoljeću, ali od tada se počinje u literaturi javljati i romanizirani oblik Lago di Vrana i germanizirani oblik Vrana-See. Tek u (našoj) novijoj literaturi javlja se danas običajeni naziv - Vransko jezero, po obližnjem naselju Vrana, smještenom na padini íznad istočne obale jezera. To se naselje - u usporedbi s ostalim susjednim naseljima - ne ističe veličinom, već položajem na glavnoj otočnoj prometnici. Svakako, nije ispravan naziv Jezero Vrana, ka-ko ga nazìvaju nekì našï autorì, jer to nije u duhu našeg jezika, makar se time - možda - željelo istaknuti razliku prema istoimenom jezeru u sjevernoj Dalmaciji.
Kako je nastalo Vransko jezero
Vransko jezero je golema prirodna akumulacija s oko 225 milijuna m3 slatke vode. Dugo je više od 5 km i široko do 1,5 km, a površina mu iznosi oko 5,5 km2 (Bohinjsko jezero 3,3 km2 ). Međutim, zbog postojanja niskih priobal-nih zona uz sjeverni i južni rub jezera, kao i zbog kolebanja vodostaja tokom vremena, dimenzije jezera mogu - od godine do godine, pa i tokom iste godine - osjetno va-riratì, posebno duljina, a time i površina. Iz istih razloga míjenja se i visina kote jezerske razine, a time i dubina jezera. Vransko jezero se nalazi u središnjem i najširem dijelu otoka Cresa (oko 10 km), a smješteno je u dubokoj udolini čije zaravnjeno dno upućuje na to da se radi o potopljenom (krškom) polju. Nastanak jezera posljedica je postglacijalnog izdizanja morske razine na blizu 100 m, pri čemu se dno udoline našlo više desetaka metara niže od morske razine, pa je ispunjeno vodom i pretvoreno u je-zero, a pretežno dolomitni sastav podloge objašnjava mo-gućnost njegova opstanka na inače krškom otoku.
Današnja istraživanja, posebno temeljita nakon drugog svjetskog rata, pokazala su da je Vransko jezero kriptode-presija s površinom, za vrijeme srednjeg vodostaja, od oko 13 m iznad razine mora i apsolutnom dubinom, takoder pri tom vodostaju, od oko 74,5 m, pa najdublji dio jezer-skog dna leži oko 61,5 m niže od morske razine.
Podrijetlo jezerske vode
Još u prošlom stoljeću, u vrìjeme prvih ìstražìvanja podrijetla vode u Vranskom jezeru, postavljene su dvije su-protne teorije: prva (J. Lorenz, 1859), po kojoj jezero do-biva vodu podzemnim putem, ispod morskog dna, negdje iz planinskog okvira uokolo Kvarnerskog zaljeva (Velebit, Gorski kotar, Učka), i druga (E. Mayer, 1874), po kojoj je jezerska voda zapravo kišnica koja pada izravno na jezero i na njegovo slivno područje (oko 30 km2), s kojega se -za vrijeme jakih kiša - slijevaju u jezero snažne bujice, osobito prema njegovu sjevernom i južnom kraju.
Istraživanja nakon drugog svjetskog rata (M. Petrik, 1957) dokazala su jednoličnost kemijskog sastava i tempe-rature vode na čitavom jezerskom dnu te različitost u ke-mijskom sastavu jezerske vode i vode izvora i rijeka na susjednom kopnu odakle se može dosta pouzdano zaklju-čiti da ne postoji podzemno pritjecanje vode u jezero sa susjednog kopna. Jezerska voda se, dakle, obnavlla isklju-čivo kišnicom i površinskim dotokom sa susjednih planina, ali i podvodnïm izvorima uz rubove jezera koje hrani voda iz podzemnih krških šupljina na otoku, pa, vjerojatno, upravo u tom treba tražiti objašnjenje naoko neobične (i ranije neobjašnjive) pojave da razina jezerske vode može rasti danima nakon posljednje kiše. Istovremeno voda se iz jezera kontinuirano gubi isparavanjem (evaporacijom) i podzemnim otjecanjem u more. Budući da je, naime, tlak jezerske vode (čija je razina oko 13 m iznad razine mora, a dubina jezera je veća od dubine okolnog mora!) viši od tlaka morske vode, jezerska voda može otjecati u more, dok morska voda ne može ući u jezero. To je i objašnjenje za postojanje slatkovodnog jezera na otoku okruženom mo-rem!
Hidrološki režim jezera prilagoden je srednjoj godišnjoj količini padalina od oko
1 000 mm i srednjoj godišnjoj evaporaciji od oko 1 500 mm. Budući da je površma jezer-skog sliva oko šest puta veća od površine jezera, kada ne bi bilo podzemnog otjecanja jezerske vode u more, razina vode u jezeru bi se stalno izdizala ili bi pak evaporacija s jezerske površine morala biti preko granice vjerojatnosti. Nije poznato na koji se način voda iz jezera gubi u more, jer se otjecanje vode nigdje ne zapaža
. Medutim, jaka vrulja u uvali Vrutek, uz zapadnu obalu otoka, nasuprot jezeru, vrulja ispred Valunai više priobalnih podmorskih ízvora na toj obali, i po lokaciji i po trajanju čitave godine, upu-ćuju na mogućnost (i vjerojatnu) vezu s podzemnim otje-canjem jezerske vode. K tome, ne smije se zaboraviti mo-gućnost postojanja dubokih vodoprohodnih šupljina u krškom podzemlju, koje mogu završavati i negdje na dnu Kvarnera ili Kvarnerića. Uz to, ostaje otvoreno pitanje po-rijekla vode nekoliko priobalnih izvora istočno od Valuna i južno od Cresa (Piskel).
Kolebanje jezerske razine
Već je A. Fortis (1771) zabilježio neobično ponašanje jezerske razine, koja se - po pričanju otočana - tokom nekoliko uzastopnih godina .povlači., a nakon toga tokom nekoliko uzastopnih godina .raste.. Zbog toga vlasnici nji-va u Polju - plodnom području na naplavljenom terenu uz južni kraj jezera, poučeni iskustvom generacija, u prvoj godini nakon povlačenja vode s njihovih njiva siju kukuruz, zatim dvije-tri godine siju pšenicu, a nakon toga ostavljaju njive nezasijane, očekujući porast vode i ponovnu poplavu.
Praćenje kretanja vodostaja kroz 28-godišnje razdoblje (1949-1976) pokazuje da do porasta odnosno opadanja godišnjeg vodostaja dolazi najčešće tokom 3-4 uzastopne godine, što bi moglo biti u vezi ne samo s kretanjem go-dišnjih količina padalina nego i s njihovim rasporedom tokom godine. U navedenom razdoblju najniži vodostaj od 11,44 m zabilježen je u kolovozu 1975, a najviši od 15,89 m u veljači 1961 što dalje amplitudu od 4,45 m (u raz-doblju 1929-1939. amplituda je iznosila 5,64 m!).
Iako se promjena vodostaja tokom godine u osnovi po-klapa s godišnjim rasporedom padalina, pa zimskoj polo-vicl godine odgovara uglavnom visoki, a ljetnoj polovici niski vodostaj, srednji godišnji vodostaji nisu uvijek u skla-du s kretanjem godišnjih količina padalina. Naime, kišnoj godini ne odgovara uvijek visok vodostaj u toj godini, već se porast vodostaja ponekad javlja tek u narednoj godini. Slično vrijedi i za opadanje jezerske razine u odnosu prema sušnim godinama. Pri tome je, očito, važno i da li su kiše bile učestale u prvim ili posljednjim mjesecima u godini.
I promjene srednjih mjesečnih vodostaja pokazuju tako-der, lz godine u godinu, neujednačen hod. Premda mjeseci s visoklm padalinama najčešće donose porast vodostaja, i obratno, jesenske kiše - nakon jakih ljetnih suša - po-nekad ne donose gotovo nikakav porast vodostaja ili pak do porasta vodostala dolazì tek u narednim mjesecima.
Sušnom razdoblju u ljetnoj polovici godine odgovara jednolično opadanje vodostaja, najčešće jedan centimetar dnevno, veoma rijetko i dva centlmetra. Što se pak tiče mogućeg dnevnog porasta vodostaja, on je u izravnoj vezi s intenzitetom padalina. U navedenom posljeratnom raz-doblju najviši dnevni porast vodostaja iznosio je 22 cm!
Minimalni vodostaji javljaju se redovito u jesen, pa i početkom zime dok se maksimalni vodostaji javljaju zimi ili u proljeće. Godišnja amplituda od godine do godine veoma je različita, a najčešće između jednog i dva metra (u razdoblju 1949- 1976.) kretala se od najmanje 89 cm do najviše 297 cm.
GOLEMA PRIRODNA “ŠTERNA”
Hidrološka istraživanja pokazala su da voda Vranskog jezera sadrži 70 mg/lit. soli i to jednolično u cijeloj vo-denoj masi, što takoder dokazuje da morska voda nigdje ne prodire u jezero, jer bi na mjestu eventualnog prodora jezerska voda morala biti mnogo slanija. Salinitet jezerske vode nïje, dakle, tog porijekla. Istodobno, jednolična sla-nost u svim slojevima jezerske vode dokazuje da ni slatka voda sa susjednog kopna ne prodire podzemnim putem u jezero, jer bi na takvom mjestu jezerska voda morala imati manji salinitet. Naime, salinitet kopnenih voda na susjed-nom kopnu najčešće je ispod 10 mg/lit.!
Na osnovi analize vode (kišnice) u nekoliko cisterni (“šterni”) u okolnim naseljima: Vrani Staniću, Zbišini i Vršiću, uočava se sličnost u sastavu vode u tim cisternama i vode u Vranskom jezeru, jer je salinitet vode u cisternama iznosio 47,5 mg/lit. Iz toga se vidi kao i iz ranije navede-nog, da je Vransko jezero autohtono. Ono je zapravo go-lema prirodna “šterna” u kojoj je akumulirano 225 milijuna m3kišnice!
Postojeći salinitet vode i u jezeru i u susjednim cister-nama posljedica je sitnih kapljica morske vode, koje sadrže kristale soli, a snažna ih bura nanosi na okolni otočni pro-stor (u prosjeku 53 g/m', odnosno 530 kg/ha, što za cijelo područje jezerskog sliva iznosi oko 1 700 t soli godišnje! Kiše spiraju sol s površine i odnose je u jezero, a kako voda iz jezera stalno otječe u more podzemnim putem, količina soli u jezerskoj vodï, usprkos evaporaciji, ne po-većava se i ono ostaje slatkovodno.
Zbog sadržaja soli, kalcija, kisika i drugih minerala voda Vranskog jezera vrlo je kvalitetna, a budući da u jezeru gotovo i nema raspadanja, voda je izuzetno čista, pa to jezero u tom pogledu zauzima posebno mjesto među na-šim krškim vodama. Čistoći jezerske vode pridonosi i to što na obalama jezera nema naselja, a na području cijelog jezerskog sliva ima tek nekoliko zaselaka s ukupno svega 65 stanovnïka (1981). Osim toga, níjedan bujični tok ne utječe neposredno u jezero, već se ta voda procjeduje kroz šljunkovìte ili pjeskovite naslage na obali lezera, pa se na taj, načín “filtrira” prije ulaska u jezero. Zbog toga se, ï za vrijeme jakih kiša, veoma rijetko može vidjeti zamućena voda uz rubove jezera. Logična je posljedica svega toga da je Vransko jezero naša najprozirnija slatka voda (prozirnost vode doseže do 24 m)!
Temperatura vode Vranskog jezera mijenja se tokom go-dine na cijeloj dubini, a u površïnskom sloju i tokom dana. Pri tome ima utjecaja i kiša, osobito ljeti, ili bura, kada pod naletom snažnog vjetra sva jezerska voda cirkulira. Voda je nahladnija krajem zime (ožujak!), kad od površine do dna iznosi ìzmeđu 4 6 i 5°C. S nastupom protjeća počinje zagrijavanje površinskog sloja i postupno uspostavljanje termičke stratifikacije, koja je najizraženija u srpnju. Tada je temperatura površinskog sloja oko 25°C, a s dubinom temperatura opada i pri dnu iznosi 6,5°C.
Vransko jezero - veliki prirodni ribnjak
Ribolov na Vranskom jezeru ima, očito, vrlo dugu tradiciju. Prvi poznati zapis u tom smislu potječe iz 1439. godine kojim venecijanski generalni providur za Dalmaci-lu nareduje creskom knezu da dopusti slobodan ribolov na jezeru. A Fortis navodi (1771) da je gradsko vijeće u Cresu već ranije davalo u zakup jezero u svrhu ribolova i ištiče važnost udjela ribe u prehrani stanovništva okolnïh naselja. Istina, on spominje jedino jegulje (domaće stanovništvo naziva jegulje “bižat”), odakle bi se moglo zaključìti da u to vrijeme u jezeru nije bilo drugih ribljih vrsta. U prilog takvol pretpostavci je i tvrdnja starijih stanovnika iz okol-nih naselja da su ostale donesene u jezero tek u prošlom stoljeću, i to iz alpskih rijeka. To su: “luc” (štuka - Esox lucius), “tinkva” (linjak - Tinca tinca) i “škardula” (crven-perka - Scardinius arytrophtalmus). Navodno su ih ovamo donijeli austrijski ihtiolozi. O tome, medutim, nema drug-dje potvrde. Zanimljivo je da M. Casotti 1941. godine uz jegulje spominje i štuke i linjake.
Prema obavijestima debivenim u okolním zaselcima: Grmovu, Vrani, Staniću, Zbišini i Podolu, prije prvog svjet-skog rata ì izmedu dva rata lovilo se “dosta ribe”, i to mrežama vršama, ostima (pod svijeću) i udicom, pa se riba često prodavala i u drugim otočnim naseljima (Belej, Sti-van), a ponekad se odvozila i na ribarnice u Rijeci i Puli. U to vrijeme na obali jezera ispod svih spomenutih zase-laka redovito se nalazilo po nekoliko čamaca (osim za ri-bolov, čamcï su služili i za prijevoz s jedne na drugu obalu jezera, što je olakšavalo medusobnu komunikaciju izmedu pojedinih nasuprotno položenih naselja).
Vransko jezero i danas jebogato ribom i nalikuje na golemi prirodni ribnjak. Riblji svijet u njemu ima, očito, veoma povoljne uvjete za život, a nema prirodnih nepri-jatelja. Zbog toga sve vrste koje u njemu žme mogu doseći težinu ìznad uobičajene. Tako se npr. love primjerci štuke s više od 10 kg, linjaci i do 4 kg, crvenperke od jednog kilograma i jegulje od 3 kg! Medutim, nakon izgradnje vodovoda Vransko jezero je stavljeno pod strogu zaštitu i pristup jezeru je zabranjen, a ribolov je dozvoljen u ogra-ničenom obliku, jedïno članovima sportsko-ribolavnog društva “Štuka” iz Vrane, i to ìsključivo udicom.
lzvanredno važna suvremena vodoopskrbna funkcija
Da je Vransko jezero bilo izuzetno važno kao izvor pitke vode za otočno stanovništvo još od davnih vremena, svje-doči i izrazita koncentracija Ilirskih gradina i drugih trago-va pretpovijesne naseljenosti na okolnim uzvišenjima. Od toga doba pa sve do najnovijeg vremena dolazili su na jezero po vodu stanovnici susjednih naselja, a tokom ljet-nih suša i stanovnici iz udaljenih dijelova otoka. O izgrad-nji vodovoda iz jezera, za potrebe vodoopskrbe otoka Cresa i Lošinja, počelo se razmišljati već u doba austrijske uprave, a bilo je takvih planova i za vrijeme talijanske vladavine, ali ideja o cresko-lošinjskom vodovodu iz Vranskog jezera ostvarena je tek nakon oslobodenja tih otoka i njihovog sjedinjenja s maticom zemljom nakon drugog svjetskog rata. Najprije je izgrađen vodovod do Cresa (1953), a deset godina kasnije voda je stigla do Malog i Velikog Lošinja (1963). Kapacìtet tog prvog vodovoda bio je 25 lit./sek., što se već nekoliko godina kasnije pokazalo nedostatnim, pa je 1968. postavljena nova crpka kojom je kapacitet vodo-voda udvostručen. U 1970. na vodovodnu je mrežu priklju-čena Martinšćica, a 1971. ï Valun.
Vodovod je donïo neprocjenjivu korist otočnom stanov-ništvu i postao bitan činilac u brzom razvoju cresko-lošinjskog turìzma što je opet imalo za posljedicu nagli porast potrošnje vode. Zbog toga je 1974. započela cjelovita rekonstrukcija vodovoda, koji sada ima kapacitet 300 lit./-sek. Time su osigurane dovoljne količine vode ne samo za sva naselja koja su dosad obuhvaćena vodovodnom mre-žom već i za preostala naselja (krajnji sjeverni i južni dïo otoka Cresa) i za ostale otoke cresko-lošinjske otočne sku-pine koje se planira u budućnosti uključiti u vodovodnu mrežu.
Izgradnjom vodovoda Vransko jezero je dobïlo izuzetnu važnost kao neiscrpni prirodni spremnik pitke vode, što je od životnog značenja za ukupni društveno-ekonomski razvoj cresko-lošinjskog otočnog prostora. Zbog toga posta-je aktualnom i zaštita Vranskog jezera, koja se očituje dvo-lako: kao stroga zaštita jezera, što je već na snazï, kako bi se trajno održavala postojeća čistoća njegove vode, i kao mak-simalno dopustiva količina vode koja se smije crpsti, a da se prì tome razina jezera ne spusti ispod kritične točke, što bi moglo uzrokovati poremećaj prirodne ravnoteže i zaslanjivanje jezera. Oba ova oblika zaštite zahtijevaju paž-ljivo praćenje i daljnja temeljita istraživanja.
170• PRlRODA • VELJAČA • 1985
-------------------------------------------------------------
CREO QUE PARA LOS GRANADINOS ES UN EDIFICO DESCONOCIDO, GRACIAS A MI AMIGA ENCARNI LO HE DESCUBIERTO. RECOMIENDO SU VISITA. ES PRECIOSO.
Cres is a city on the Croatian island of Cres. The area has been inhabited since prehistoric times. The town itself was built in the Middle Ages, starting in the 14th century. In 1459 it came under Venetian rule, as most parts of Istria at that time. The old center of the town is surrounded by walls, with five towers and several city gates.
Creata su mold Kayla-Lea reroot -repaint e customizzazione
Lei e' stata creata quale regalo di compleanno della mia cara amica Novella-Nexira
An old photograph taken in St. Georges Crescent of Liverpool Corporation Passenger Transport (LCPT) tram No. 860 showing '26 - Outer Circular via Scotland Rd - Everton Valley - Lodge Lane up Warwick St' destination blinds. I think that a large part of St. Georges Crescent was destroyed by Luftwaffe bombing in WW2.
The photograph reverse is stamped as it having been taken by M. J. O'Connor.
No. 860 was a 'Marks Bogie Car' (aka 'Gas Car' and 'Pneumonia Car') built by LCT at its Edge Lane Works going into service Dec 1935 seating 30/40 running on EMB lightweight 1 flexible axle bogies. The 'Marks Cars' had Gas adverts (as in the photo) from new, 'via' added to the destination blinds, and illuminated 'POST CAR' and 'CAR FULL' signs. Unfortunately for the driver a separate cab was not provided, the saloons having doors fitted as you entered them rather than a door on the driver platforms leaving the driver exposed to the draughts and cold (hence them being named 'Pneumonia Car'). It was withdrawn from service Jul 1953 and sold to Maden & McKee Ltd. to be broken up for scrap.
The parts of the Liverpool tramways system that had not already been withdrawn or transferred to bus operation closed in September 1957.
📷 Any photograph I post on Flickr is an original in my possession, nothing is ever copied/downloaded from another location. 📷
-------------------------------------------------
If there are any errors in the above description please let me know. Thanks.
Any photograph, ephemera, etc I post on Flickr is in my possession, nothing is copied from another location. The original photographer may have taken copies from their original negative and passed them out (sold them?) so there may be other copies out there of your (and my) 'original' transport photo, although occasionally there may be 'holiday snaps' type photos where there are not any other photos exactly the same in existence.
If you wish to use this image (bearing in mind it may not be my copyright) or obtain a full size version (most of my uploads are small size) please contact me.
Zbišina. Cres. Croatia. Napušteno naselje u blizini Vranskog jezera. Gotovo sve kuće su urušene osim nedavno obnovljene crkvice Sv. Alojzija sagrađene 1922. kao spomen na sretan povratak nakon završetka Prvog svjetskog rata.
Le duc de Chartres, futur duc d’Orléans (1747-1793), achète en 1769 la terre de Monceau au lendemain de son mariage avec la princesse de Penthièvre et demande à Carmontelle d’y créer un lieu de plaisir et de rencontre adapté aux fêtes et aux spectacles. Louis Carrogis dit Carmontelle (1717-1806) ingénieur, topographe, écrivain, portraitiste et organisateur de fêtes crée un jardin pittoresque en juxtaposant des scènes qui donnent l’illusion de tous les temps et de tous les pays. Le spectateur contemplera la vue de dix-sept points parmi lesquels : un bois, des tombeaux, un moulin à eau en ruines, un moulin à vent hollandais, un temple en marbre blanc, un obélisque, un minaret, une pyramide égyptienne, une Naumachie. La Chine est partout présente, des constructions vivement colorées en témoignent : barrières, portiques, pavillons et jeu de bague (sorte de carrousel).
Le parc Monceau
Le parc Monceau
© MAD
En 1783, l’écossais Thomas Blaikie (1751-1838) prend la direction du jardin et y fait de nombreux changements pour en simplifier le tracé et diversifier les plantations. En 1785, le ministre des finances Calonne décide d’entourer Paris d’une enceinte ponctuée de barrières d’octroi et charge Claude Nicolas Ledoux d’en concevoir le plan et les constructions. La barrière de Monceau prend la forme d’un petit temple rond entouré de colonnes où le prince se réserve un salon dans l’attique pour jouir de la vue sur le jardin.
Confisqué en 1793, comme les autres biens des Orléans, le jardin devient bien national. Sous la Restauration, il revient à la famille d’Orléans. En 1860, les terres sont achetées par la ville de Paris qui en vend, un an plus tard, la moitié aux banquiers Pereire engagés dans le lotissement de ce quartier.
Conformément à la volonté de l’empereur Napoléon III, le préfet Georges Eugène Haussmann (1809-1891) restructure la ville autour d’un ensemble de parcs et de bois dans une perspective hygiénique au profit de la population. On assiste alors à l’aménagement des bois de Boulogne et de Vincennes, et à la création du parc Montsouris et des Buttes Chaumont. Le parc Monceau est le seul lieu historique remodelé.
Sous la direction d’Adolphe Alphand (1817-1891), ingénieur des Ponts et Chaussées, responsable du service des promenades, le parc est aménagé sur 8,4 hectares et inauguré en 1861. Gabriel Davioud (1824-1881) est chargé des entrées monumentales avec leurs grandes grilles dorées. Une partie des anciennes fabriques est conservée et associée à de nouveaux éléments : la rivière et son pont, la cascade et la grotte. Le mouvement de l’eau évoque la modernité, le progrès et la santé. Dans la grotte les premières stalactites en ciment artificiel sont une invention de l’entrepreneur Combaz.
Ponctuant les pelouses vallonnées, les massifs abondamment fleuris, composés par le jardinier en chef de la ville Jean-Pierre Barillet-Deschamps, sont objet de curiosité pour les promeneurs et d’étonnement pour les botanistes. Cet espace public est le lieu de promenade de la grande bourgeoisie du quartier, qui s’y donne rendez-vous. Les familles Pereire, Rothschild, Cernuschi, Ménier, Camondo font élever des hôtels particuliers dont les jardins privés ouvrent sur le parc.
Fotografié este pequeño y bello Martin Pescador en el Dique El Cajón de Capilla del Monte.
Su plumaje con tonalidades verdes y azules iridiscentes, me sorprendió. Su pico, largo y puntiagudo, se ve como una flecha dispuesta a dispararse tras su presa. Allí estaba entremezclado con las ramas y a la espera. Gracias al tele logré aislarlo del entorno, creando un fondo difuminado que resalta sus vibrantes colores y su pose expectante.
Nikon D7000
Nikkor AF-S 70-300 mm f/4.5-5.6G IF-ED VR
ISO 250
1/100
300 mm
f/10
Copyright ©Chechi Peinado All Rights Reserved.
Siège social du Cirque du Soleil, Montréal
« Né en 1947 à Melbourne en Australie, Andrew Rogers est un artiste autodidacte internationalement reconnu. Pendant plusieurs années, c’est d’abord à titre de loisir qu’il pratique son art, tout en travaillant au sein de l’entreprise familiale.
En 1995, il s’oriente vers la sculpture abstraite, et crée, entre autres, Rhythms of Life, qui deviendra le symbole de sa signature emblématique dans ses réalisations de « land art » aux quatre coins du monde, notamment au cœur du désert de Gobi (Chine), sur un glacier en Antarctique, dans la Yucca Valley (Californie), et dans le parc national Chyulu Hills (Kenya). »