smiraj

Nebo nad Beogradom je prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo i za zimskih vedrina ,sa njihovom studenom raskosi i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan tmurni oblak koji gonjen ludim vetrom nosi kisu pomesanu sa prasinom pononske ravnice, i u prolece kada izgleda da cvate i ono uporedo sa zemljom, i u jesen kada oteza od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varosi za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega sto ne bi trebalo da bude.

Ali najveci raskos tog neba nad Beogradom, to su suncevi zalasci.

U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi priguseni oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kada se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medju rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varosi. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

 

Ivo Andric

Done